Моја мама и неколико дечака су ми то рекли и увек сам то одбацивао, али сада ме то помало мучи и осећам се као лоша особа.
Имам само 20 година и никада се раније нисам осећао као да сам заљубљен. Била сам у једној вези у којој сам се осећала као да ми се много допада, али искрено никад није предубоко на мом крају и признајем да сам још увек тражио негде другде, тако да је вероватно тако најбоље завршио. Још један момак за кога сам мислила да ми се јако допада, у почетку је почео као 8-месечна симпатија. На крају ми је рекао да се осећа исто тако да је то била наша шанса, али на крају сам му се покварила и отишла на колеџ. Касније је добио девојку и наставио сам да му се везују наредних неколико година. Када смо после годину дана разговарали телефоном, рекао је да се осећа као да ме занима само када он није доступан и да ћу чим се нађемо устати и оставити га.
Ово је био момак према коме сам заиста имао осећања... или бар мислим да јесам. Али кад год је требало да се дружимо, увек ми је било непријатно и никада нисам дозволио да се веза материјализује. Сада се осећам некако љуто на себе, као да сам саботирао потенцијално заиста добре односе без икаквог разлога. Мислите ли да је то само зато што сам млад и још га нисам нашао? Схватио сам то о себи, да имам склоност да много залутам и да желим да се усавршавам. Осећам се као идиот јер се осећам као да сам изгубио шансу са њим, јер нисам ни потврдио ни демантовао оно што је рекао и нисмо разговарали месец дана.